Svaki predavač je izložen periodičnoj evaluaciji svojih časova pa me je upravo ta ista evaluacija nagnala na razmišljanje- Da li smo mi konstantno izloženi nekom vidu procene, promatranja i vrednovanja i koja je svrha svega toga? Od samog dolaska na svet proveravaju da li zadovoljavamo određene kriterijume i standarde, daju nam ocene nakon što smo samostalno udahnuli vazduh svega nekoliko puta i kako mi postajemo sve stariji, to ocenjivanje samo postaje učestalije i dobija na težini. Moram da priznam da i danas osećam veliku anksioznost kada znam da se moj čas posmatra, promatra i ocenjuje moj rad u učionici. Iako je ova vrsta evaluacije isključivo savetodavnog karaktera i za cilj ima poboljšanje kvaliteta nastave u centru u kome radim, nelagodnost je sveprisutna i nagnala me da se zapitam da li je davanje ocena korisno i u kojoj meri.
Kako sam po zanimanju profesor, očekuje se da mi je davanje ocena prihvatljiv koncept. Označiti nečije znanje, ponašanje, stav i odnos prema određenoj materiji brojkama, poenima i procentima i uporediti grupu potpuno različitih individua je prilično apsurdna ideja. Ta apsurdnost je posebno izražena jer se veoma često suočavamo sa situacijom da je samo brojka krajnji cilj. Znanje, želja za naredovanjem, uživanje u procestu sticanja novih saznanja o svetu koji nas okružuje pada u drugi plan - želja za što višom ocenom je ono što motiviše većinu. Visoke ocene danas se mogu steći na različite načine: može to biti puki splet okolnosti, sreća, snalažljivost, ali često je i pribegavanje nekim nedozvoljenim metodama (emotivni i psihološki pritisak na ispitivača i sl.). Ocena koja nije pokrivena realnim znanjem ništavna je i besmislena.
I premda je sve ovo tako očigledno, zašto svi i dalje težimo visokim ocenama i onda kada znamo da ih ne zaslužujemo? Đaci i studenti uvek očekuju najviše ocene u svojim knjižicama i indeksima, a radnici isključivo reči hvale u izveštajima o njihovom radu. Danas se sam pojam ocenjivanja toliko obezvredio jer se apsurdnim spuštanjem kriterijuma kako u školama, tako i na visoko-školskim ustanovama stvara armija "odlikaša" koji nisu u stanju da gramatički ispravno napišu status na fejsbuku.
Ocenjivanje i testiranje stvara veliki pritisak na onoga ko treba taj isti test da ispuni i smatram da klasičan način ocenjivanja nema mesto u modernoj učionici. Deca imaju različita interesovanja, skolnosti i sposobnosti i testirajući i tretirajući ih sve na isti način vređamo i svoju i njihovu inteligenciju. A šta dobijamo kao krajnji rezultat tog procesa? Ocenu iliti brojku koja treba da ima koju svrhu? Da pokaže roditeljima i deci- šta tačno? Nastavnik provede sate i sate pripremajući testove i gotovo toliko će utrošiti vremena da ih i pregleda, a svojim đacima na taj način govori -šta tačno? Koja je to poruka koju treba da shvate? Da moraju biti ocenjeni jer, pa eto, tako mora. Ima mnogo boljih načina da se proceni da li je neko zainteresovan i da li je naučio gradivo predviđeno planom i programom.
Smatram da je svrha nas profesora, nastavnika i predavača da naučimo svoje đake da je znanje jedino što vredi, da učenju treba pristupiti sa idejom da se neka materija razume i usvoji sa ciljem da to kasnije iskoristimo u životu. Mnogi će često osporiti vrednog i požrtvovanog đaka željnog znanja
zajedljivom tvrdnjom: "Lepo je što znaš toliko različitih stvari, eto
možda ćeš nekad na kvizu zaraditi velike pare!" Znanje oplemenjuje duh i telo, učeni i vaspitani ljudi uvek su cenjeni u društvu i svuda su rado viđeni. To je ono što moramo preneti mlađim generacijama. Moramo im pokazati da se ne uči zarad boljeg ishoda na testu, zarad neke druge materijalne satisfakcije, učimo isključivo zarad lične koristi- zarad oplemenjivanja duha i uma i sa ciljem pa postanemo što bolja verzija sebe.
Toliko za sada....
Нема коментара:
Постави коментар