Mala praznična tradicija

Vreme praznika je vreme koje svi provodimo u krugu najbližih i najdražih i to je najbolje vreme za prisećanje starih i stvaranje novih uspomena.

Prošlogodišnji praznici bili su najradosniji praznici u mome domu jer smo ih proslavili sa jednim ukućanom više. Doček Nove godine i Božić u godini koja je sada već na izmaku bili su prvi praznici u životu moje ćerke i poželela sam da ih učinim posebnima za nju. Ona ih se svakako neće sećati ali će joj fotografije i neke sitnice dočarati praznično raspoloženje iz vremena kada nije bila ni godinu dana stara.

Majčinstvo je uticalo na mene da shvatim da je jedan od mojih najvažnijih zadataka da svom detetu obezbedim bezbrižno detinjstvo puno lepih trenutaka u kojima ćemo obe uživati i kojih ćemo se kasnije rado sećati i zato predano radim na kreiranju tih momenata.

Moji roditelji su pre pet godina odlučili pa počnu da obeležavaju krsnu slavu u njihovom porodičnim domu. Kako su moji baba i deda još uvek živi, tradicionali slavski ručak se svakog 21. novembra održavao u njihovom domu. Međutim, godine su učinile svoje i pored niza drugih, moji roditelji su odlučili da slavu obeležavamo u njihovoj kući iz praktičnih razloga. Razgovarali su i posavetovali se sa seoskim parohom u želji da dobiju jasne odrednice po pitanju obreda i običaja koje je neophodno ispoštovati. Sveštenik je jasno rekao da su sveća, slavksi kolač, čisto srca i molitva sve što Srpksa Pravoslavna Crkva propisuje kao obavezno na dan krsne slave. Sve drugo su, dakle, različiti narodni običaji koji variraju od kraja u kome se svečari obeležavaju. Otac Bogdan je, kao svoj lični savet, predložio da bi najbolje bilo pridržavati se porodične tradicije i slaviti na način na koji su to radili moji baba i deda. Sintagma "porodičma tradicija" je u tom momentu ostavila snažan utisak na mene i navela me da i sada, kada imam svoju porodicu, razmišljam o njoj i pokušam da stvorim neku svoju, ličnu tradiciju koju ćemo nas troje negovati i pokušati na prenesemo i drugima. Čovek bez korena i tradicije nema svoj identitet, a to je ono integralno i ono što svakoga od nas čini jedinstvenim.

Logično je što je vreme najvećih praznika upravo i vreme koje me nagoni da razmišljam o tradiciji i običajima. Sa željom da doprinesem stvaranju neke svoje lične porodične tradicije koja će biti svojevsna spona i zajednička aktivnost mene i moje ćerke, došla sam na sledeću ideju. Naime, kako svake godine kitimo jelku i ukrašavamo dom za praznike, odlučila sam da svojoj devojčici svake godine poklonim jedan poseban ukras koji će biti lično njen i u čijem će mi odabiru sama pomoći. Sasvim slučajno, oba puta su to bili ornamenti sa motivima Sneška Belića i stoga sam odlučila da sa time i nastavimo. Svake godine u decembru Sofija i ja ćemo se prošetati po banjalučkim prodavnicama u potrazi za savršenim ukrasom u obliku Sneška Belića, napisaćemo crnim flomasterom godinu u kojoj je kupljen i staviti ga na vidno mesto na jelci, tik pored samo vrha.

Moja želja je da sam odabir ukrasa i njegovo čuvanje i sakupljanje tokom godina postane naša mala rutina, jedna mala porodična tradicija i nešto što ćemo nas dve raditi dokle god budemo u mogućnosti. Mnogi će reći da ne vole rutinu, ali rutina sa sobom nosi stabilnost, smirenost i sigunost i smatram da nema ničeg lošeg u njoj.

Svima predlažem da pronađu neku sebi dopadljivu aktivnost koju će sa najmilijima iznova i iznova i iz godine u godinu ponavljati u toku praznika. Bilo da je to pravljenje jedne posebne vrste kolača, oblazak na isto mesto na čaj i toplu čokoladu, kupovina malog Sneška Belića- nebitno je. Važno je da uživate u toj aktivnosti, da joj se iznova radujete i isčekujete je sa nestrpljenjem. Uspomene su najvažnije stvari koje čovek može da poseduje i ne plašite se da u njih uložite trud i vreme jer su to najvrednije stvari koje imamo.

Toliko za sada...

Sa nestrpljenjm isčekujem kakve će Sneške Beliće doneti godine koje su pred nama...